27.03.2006

The recent affair with the Nigerian football-player opened up the question of whether the identity of HIV-infected people should be disclosed or not, and by doing so, it divided the opinions between two equally large evils. Either healthy and oppressed or free and ailing. Either we neglect privacy for the sake of public interest – something that sooner or later will degenerate into Orwellian-like society – or we advance privacy to the detriment of public interest – something that sooner or later will destroy the very society that promotes such values.

Either of these evils could be avoided, should we abandon thinking in absolute terms, and instead, pursue the debate in the direction of balancing the opposing concepts of privacy and public interest. Such a balancing would involve an attempt at harmonizing the two concepts to the utmost extent possible. None should be realized at the total expense of the other one. Rather, they must be preserved in a creative tension, as both of them – the privacy and the public interest – are equally important for proper functioning of the society.

Granted, the complexity of the problem does not allow for a single and simple balance. However, the institute of “duty to warn third persons of danger,” which exists in certain legal systems, could be a principled basis for reaching an acceptable equilibrium between the two concepts, when it comes to the need to provide an operational public health system, on the one side, and to protect human rights and freedoms of the HIV-infected, on the other one.

According to this institute, there should be no duty to disclose the identity of HIV-infected individual to third persons, when there was no relationship with the HIV-infected that generated a reasonable expectation in third persons to be informed about his/her health condition. Likewise, no such duty should be imposed upon a person in a special relationship of heath care with the HIV-infected, if the latter objected to disclosure of his/her identity to third persons and the third persons could not demonstrate that they would fall prey to the identity concealment or that they were exposed to a significant and predictable risk of contracting the virus through a contact with the HIV-infected.

On the contrary, the duty to disclose the identity of the HIV-infected should exist when the person in special relationship of health care would notice that his client represents a serious danger to ascertained or ascertainable third persons unaware of that very danger. This duty should also incorporate the obligation to inform the infected individual that he/she was actually HIV-positive. Failure to perform this obligation should make the bearer liable to third persons for the injuries suffered and caused by the relationship with the HIV-infected person who remained uninformed about his/her status.

In any event, defiance of there rules should give rise to claims of negligence.


ЗДРАВИ И НЕСЛОБОДНИ ИЛИ СЛОБОДНИ И БОЛНИ?

Неодамнешната афера со Нигерискиот фудбалер го отвори прашањето дали треба да се открие идентитетот на лицата носители на ХИВ на трети лица и ги подели мислењата помеѓу две еднакво големи зла. Или здрави и неслободни или слободни и болни. Или да се занемари приватноста за сметка на јавниот интерес – нешто што порано или подоцна ќе атрофира во Орвелско општество – или да се даде предност на приватноста на сметка на јавниот интерес – нешто што порано или подоцна ќе го уништи самото општество кое промовира таква вредност.

И едното и другото зло можат да се избегнат, ако наместо во апсолутни термини, дебата се води во насока на урамнотежување на приватноста и јавниот интерес, кои несомнено се наоѓаат во концептуален судир. Таквото урамнотежување би налагало обид да се хармонизираат двата концепти во најголема можна мера, со исклучување на можноста едниот од нив да најде своја целосна реализација на сметка на целосното напуштање на другиот. Со други зборови, двата концепти мора да се задржат во една креативна тензија, бидејќи и приватноста и јавниот интерес се подеднаково важни за успешното функционирање на општеството.

Иако комплексноста на проблемот не дозволува да се понуди единствен и едноставен баланс, институтот на „должност да се предупреди трето лице на опасност,“ кој постои во некои правни системи, може да претставува приципелна основа за изнаоѓање на прифатлива рамнотежа помеѓу двата концепта, кога станува збор за потребата од обезбедување на функционално јавно здравство и од заштита на граѓанските права и слободи на носителот на ХИВ.

Најопшто гледано, според овој институт, не би требало да постои должност да се открие идентитетот на носителот на ХИВ на трети лица кога не постои однос со носителот на ХИВ кој буди разумно очекување кај трети лица да бидат информирани за неговата здравствена состојба. Истотака, оваа должност не би требало да постои кога со носителот на ХИВ е воспоставен специјален однос на лекарска заштита, а се нема неговата согласност и третите лица не можат да докажат дека би биле потенцијални жртви на неоткриениот идентитет или дека се подложени на значителен и предвидлив ризик од префаќање на вирусот преку контакт со заболениот.

Спротивно на ова, должноста да се открие идентитетот на носителот на ХИВ на трети лица би требало да постои кога, при специјален однос на лекарска заштита, ќе се забележи дека носителот на ХИВ претставува сериозна опасност за определени или определливи трети лица кои не се свесни дека опасноста всушност ги демне. Ова би требало да ја содржи во себе и должноста да се информира заболениот дека е ХИВ позитивен. Во спротивно, носителот на оваа должност би морал да стане одговорен пред трети лица за штетите што тие ги претрпеле, а биле предизвикани од односот со неинформираниот заболен.

Во секој случај, непридржувањето кон овие правила би требало да повлече тужба за небрежност.